Šta je dopamin i čemu on služi u našem organizmu?
- Detalji
- Kategorija: Neurologija
- Autor Dragana Ranđelović
Dopamin je jedan od prokazanih hemijskih supstanci koje, kako se tvrdi, u našem mozgu izazivaju haos i nered, a protiv koga ne možemo ništa. Izgleda da smo navikli da za sve ono što ne razumemo, ili razumemo ali teško nam je da kontrolišemo okrivljujemo „hemiju“. Često čujemo kada ljudi kažu „dogodila se hemija“ kada se zaljubimo i to je za nas jednostavno objašnjenje jedne, na prvi pogled neobjašnjive pojave. Stvari su, zapravo, malo drugačije.
Dopamin je hemijski spoj između dva receptora u mozgu. Kada mozak pošalje signal, on završi na vrhu dopaminskog receptora, koji onda prenese taj impuls na drugi receptor, a on onda dalje putuje po telu. Zvuči jednostavno, ali čitav proces prenošenja emocija, poput zaljubljenosti, uzbuđenja, zadovoljstva ili tuge, odvija se preko tih "prostih" hemijskih receptora. Sa druge strane, otkud onda u ljudskom umu toliko snažnih osećanja da ih ne možemo objasniti i kontrolisati ako je u pitanju samo hemija?
Dopamin se stvara u ćelijama duboko u mozgu onda kada je isprovociran, odnosno, kada je mozak iritiran emocijama koje nam prijaju. Tada se on oslobađa i širi po organizmu. Drugim rečima, dopamin neće nastati onda kada nema svesne reakcije u mozgu da nastane, što dovodi do zaključka da smo ipak malo i mi krivi, zar ne? Ono što jeste istina, to je da se dopamin stvara i kada je isprovociran veštački, odnosno, kada je mozak pod uticajem droge. Naročito njegovo dejstvo izazivaju heroin i kokain, pa je i odvikavanje od njih najteže.
Droga povećava nivo dopamina, što dovodi do osećanja zadovoljstva. Kada dejstvo prestane, međutim, mozak ne dobija ono zadovoljstvo koje je imalo, što dovodi do strašne depresije i nezadovoljstva. Sa druge strane, svaki novi skok dopamina stimuliše i mozak i on predviđa nagradu, praktično se opuštajući u zadovoljstvu. Narkomani često opisuju „krizu“ kao osećaj spuštanja i nezadovoljstva, depresije i apatije, koja nastaje kada mozak ne dobija zadovoljstvo na koje je navikao.
Ukoliko su receptori dopamina oštećeni, bolešću ili nekim metaboličkim procesom, oni ne reaguju kako treba, a to dalje ugrožava pokrete tela. Taj poremećaj zove se Parkinsonova bolest, koja se manifestuje kao tremor i drhtanje ekstremiteta. Lučenje dopamina ima značajnu ulogu u lučenju majčinog mleka, a ono nastaje prilikom zadovoljstva i blaženosti koje majke imaju nakon rođenja deteta. Otud se majkama savetuje da odmaraju i relaksiraju se kako bi imale mleka.
Dopamin je povezan i sa nastankom nekih psihoza pa i šizofrenije, ukoliko se iz nekog razloga luči u većoj količini. Mozak je tada isprovociran i od stalnom tenzijom, što dovodi do grčeva, stresa i halucinacija. Dopamin ima ulogu i u pravilnom radu bubrega, jetre i srca.
Pa ipak, ako je sve ovako jednostavno, odnosno, ako je dopamin samo hemijska supstanca, kako to da lekari nisu uspeli da stvore sintetički dopamin i jednostavno ga daju pacijentima kojima nedostaje?
Nije li lakše dati ga kao lek ljudima obolelim od šizofrenije ili narkomanima kada se odvikavaju od droge? Odgovor na ova pitanja zapravo su objašnjenja kompleksnosti našeg organizma. Svi ovi osećaji koje smo opisali gore su reakcija ne samo na hemijsku supstancu, već i izazvana samim delovanjem mozga i njegovih receptora.
Drugim rečima, emocije i senzacije doživljavamo prvo svesno, mozgom, a tek onda mozak šalje impuls za lučenje dopamina. Tu se odvija još čitav niza hemijsko-fizioloških procesa, međusobno isprepletanih i povezanih, da se ne mogu jednostavno izazvati nekim tamo sintetičkim lekom. Pa i sami receptori koji luče dopamin povezani su raznim vezama sa drugim receptorima, pa ih je teško razdvojiti. Recimo, naš vid kontrolišu fiziološki procesi, ali ono što vidimo delimično je prouzrokovano i podsvesnim osećanjem prema toj slici, reakcijama koju ona stvara na nas i delovanjem koji ima na organizam.
Naš mozak drugačije reaguje kada vidi psa na ulici i našu simpatiju. Ono uzbuđenje koje osećamo kada vidimo simpatiju jeste izazvao dopamin, ali on ne bi ni došao do svojih receptora da ga nismo „pozvali“ svojim specijalnim osećanjem prema toj osobi. Da nije tako, osetili bi uzbuđenje na sve što vidimo, na psa, drvo ili pticu, a to, srećom, nije tako.